Новости

strana: 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 
     26.06.2020. Школски календар за школску 2020/2021. годину
Школски календар за основне школе са седиштем на територији Аутономне покрајине Војводине за школску 2020/2021. годину

погледај ПДФ прилог


     15.06.2020. Епидемија, ванредно стање, ђаци и наставници
Лично искуство и став о протеклом времену

Петак, 13. март 2020. завршио се као и сви у дугој историји школе, са поздравима на крају радног времена: „Све најбоље, видимо се у понедељак!“ Школа је утихнула не слутећи да понедељак који следи неће бити уобичајен. У недељу, петнаестог марта, у вечерњем дневнику објављено је да се уводи ванредно стање због епидемије изазване вирусом који носи назив „ковид 19“. Припреме за сутрашњи дан су у свим породицама широм Србије заустављене, наступило је затишје, а онда су почели да звоне телефони.
Питања као на траци: „Шта то значи? Шта треба да радимо? Има ли школе? Како ћу на посао? Ко је болестан? Шта је ванредно стање? Ако идем на посао са ким ће остати деца? Како? Зашто? Ко? Где?“ Неизвесност, стрепња, страх, код неких људи паника, код других шок, неверица.
Заборавили смо, анестезирани конзумеристичком свакодневницом, да је живот, од постанка људске врсте, у опасности од немаштине, глади, ратова и болести. Болести поготово, јер је невидљива све до тренутка када тело не може да се одбрани од њеног разарајућег дејства. Куга, колера, богиње, шпањолка, све се заборавило, „нама се то не може десити“. Таман посла, изузети смо, крај историје, благостање, још мало па вечни живот!?
Наравно да су се одмах појавили тумачи узрока епидемије, од божије казне за учињене грехе, до биолошког рата, а с тим у вези багателисање опасности, јер нисмо грешни, до катастрофичног предвиђања смака света. Може се само наслутити какве су се емоције ковитлале у душама чак и стабилних, уравнотежених људи, а верујем да су они лабилнији били на ивици нервног слома. Проживели смо свашта последњих неколико деценија. Способност рационалног размишљања код већег броја људи доведена је на опасну границу.
У наредним данима показало се да се брзо сналазе, од старина поуздани стубови цивилизоване људске заједнице, лекари и просветари. Част и чест свим професијама, нарочито оним из услужних делатности,који су по природи посла морали контактирати мноштво људи, без којих би смо били гладни, жедни, без струје и воде, засути отпадом, захвалност произвођачима који су нас свакодневно снабдевали потрепштинама, али будућност заједнице заснива се великим делом на знању и здрављу.
Покушавали су и покушавају злонамерни мешетари, полуписмене свезналице, да омаловаже искуство и знање лекара, зарад личне користи и промоције, називајући их поспрдно „струком“. Запитајмо се шта је циљ овог омаловажавања? Оставити простор за продор „видарица“, видовњака, пророчица, гатара, „саветника“ са дипломама из Пржогрнаца, који одлично знају све што треба знати да безочно отимају новац од очајних болесника.
Срећом, видело се да људи још увек највише верује лекарима и учитељима. Не без разлога. У претходним временима лекари су доказано и виђено увек пожртвовано били уз своје пацијенте и народ. Учитељи су у свим временима једина професија чији запослени доносе од својих кућа средстава за рад и користе их на послу, у школи, што нико други не ради. Када кажем учитељи, мислим на све просветне раднике, од васпитача до професора на факултетима и академика.
Учитељица сам и пишем о ономе што знам, што сам чула да се дешавало у „школама“ протекла три месеца, за време ванредног стања.
Лепота нашег позива састоји се у сналажењу и изналажењу адекватних решења на лицу места, креативности, слободи, а највише у раду са децом. Они нас терају да се мењамо, прилагодимо, дају нам неку чудесну енергију, иако понекад, заиста, дођемо кући потпуно исцрпљени. Наш посао није лак, али прави учитељ у њему ужива.
Шта смо урадили када је проглашено ванредно стање. Сналазили се. Телефони, вибери (цепидлакама на задовољство - вајбери), Едмодо Гугл, Е-учионица, Школски портал, речи су које смо изговарали ових месеци, много. Експресне обуке за већину наставника, обуке родитеља како да приступе материјалима које шаљемо „он лине“ (израз млађих ученика за on line наставу), инструкције ученицима, вебинари, семинари... Зар нисмо, драге колеге, падали на нос од обавеза, муке и недоумица? У кућама или становима просветара, на вратима неке собе је писало: „Не улази, мама/тата предаје“.
„Зови успаване ученике, зови родитеље, питај где су домаћи, јесу ли сви добро, не зовите у поноћ..... Децоооо! Шта сам погрешно притиснула, послала?! Ово се ништа не види, ово је писала мама - можда је баш тата“... , реченице су које сам/смо гунђали, викали, сами са собом се свађали, чудили, радовали. А онда смо се уходали. Мада реченицу „не треба почињати са А, то је везник“, морала сам тако написати, наметнуло се само, тако је било. Срећом, прошло је или боље речено, пролази.
Шта смо научили? Шта је то што смо сазнали о својим породицама, ђацима, родитељима, окружењу, о себи?
Без подршке наших породица све ово би се тешко издржало. Потребно је много стрпљења и разумевања укућана да се прихвати наше вишесатно дневно одсуство из породичног живота, иако смо физички били у становима. То је изгледало психолошки удаљеније од самог одласка на посао у редовним условима.
Ученици су нас изненадили вишеструко. Они који су имали изграђене радне навике и самокритички однос према свом раду, наставили су тако, а обрадовали су нас ђаци који су се активирали и били савеснији. Већина ученика је, после првобитне панике и несналажења, ушла у редован он лајн ток, уз приметан „сараднички однос“ приликом израде домаћих задатака. Родитељи су највише били затечени. Многи су, иако млади, информатички неписмени и тешко су се сналазили. Мањи број родитеља, али значајан у односу на време у којем живимо, односио се према настави као да су им деца на распусту. На жалост, и међу нама је било колега који ни мало нису имали разумевања за одређене родитељске муке. „Сви они знају шта треба, само неће“, била је реченица коју сам повремено чула.
Изненадила ме је бездушност и ограниченост коју сам уочила. Остваривање плана и програма по сваку цену, запенио понеко као коњ у оглавинама. Око себе не види ништа друго осим друма испред,... и вуче, вуче, а товар одавно испао из кола. Шта ће жалосник довући до циља и није важно. Он је стигао. Жао ми је што то морам рећи, било је и тога. Епске бесмислице: преписати тридесет страна до сутра за казну зато што ниси....“, „касни са израдом - нерадник“, а можда је формат документа такав да дете не зна како да га пребаци, или је мрежа преоптерећена па задатак не стиже у заказаном термину.... Лаки смо на осуд!
„Нећу да му помогнем, онда ће имати бољу оцену од мене“, чула сам да кажу деца. „Није из мог разреда, нека нађе ко ће јој помоћи“, „Нисам знао па нисам могао да помогнем“, иако је упитани урадио и предао задатак, тачан. Одакле ова себичност?! Генерација „ја“ па „ја“, или тачније „јапајајци“. Јесмо ли ми били такви, па заборавили, или смо негде васпитно забасали оптерећени технологијом?
Шта сам научила о себи? Човек се учи док је жив. Упорно сам одбијала да набавим „паметни телефон“. Морала сам. Користан јесте, али све је само не паметан. Гутач времена, изазивач стреса и нервозе. Добар слуга, а лош господар. Лети он у најдубљу фиоку чим се ово чудо заврши. Пишти у подне, јутро, вече, поноћ. Јављам се сваки час, помислим: „Шта ако је нешто важно, погледај.“ Е па неће више моћи да ме тако малтретира! Одлучила сам и објављујем: „Када је нешто важно, дођи па ми кажи. Шта ме брига шта нека „јеја“ има да изјави поводом некога или нечега“. Рачунар нећу да отворим до првог септембра, заболеше ме и очи и руке, а издавачке куће....!
Три месеца наставе на даљину, научила сам и научили смо свашта. Ко има воље, широко му поље. Мислим да су и родитељи схватили да објаснити детету појаву, процес, градиво - колоквијално речено, тако да разуме и знање примени у животу, јесте вештина која се не стиче лако. Желим да сазнам у наредним месецима шта је од свега што смо радили трајно утиснуто у сећање ученика? Шта смо постигли, шта ће остати?
Највише од свега ме занима како ће једнога дана, када одрасту, данашњи ђаци описати ово време у причи.

Бељин Бранка


     08.06.2020. Изложба ученичких радова 2020
У холу Основне школе „23. октобар“ постављена је, као и сваке године, изложба радова ученика петих, шестих, седмих и осмих разреда из предмета „Техника и технологија“ и „Техничко и информатичко образовање“. За разлику од претходних година, ове године радови су настали у отежаним условима наставе на даљину.
Радови се могу погледати сваког радног дана у времену од 8:00 до 12:00.
Фотографије радова можете видети у галерији сајта.


     12.05.2020. Презентација Гимназије „Бранко Радичевић“ Стара Пазова
Презентацију о образовним профилима можете погледати на следећем линку:

https://www.youtube.com/watch?v=ONw_5Zi0Vk0


     11.05.2020. Презентација Средње школе ШОСО „Милан Петровић“ са домом ученика у Новом Саду
Информатор о образовним профилима можете погледати у прилогу.

погледај ПДФ прилог


на врх странице